08
Thu, Dec

Zoo

Od kada je sveta i veka, od same pomisli na njih, ljudima se ledi krv u žilama.

Od kada je sveta i veka, od same pomisli na njih, ljudima se ledi krv u žilama.

Velika bela u skokuI dok ih se veći deo čovečanstva panično plaši, onaj mnogo manji im se divi, obožava ih i respektuje, izučava ih i štiti od čoveka, njegovog najvećeg neprijatelja.

TA DIVNA STVORENJA

Strah, bojazan, panika i užas, su osećanja koja morski psi, ili ajkule, bilo velike ili male, od vajkada izazivaju kod ljudi. Iako nikada nisu bili na moru, niti su bili u prilici da vide morskog psa, za milione ljudi, ova riba je sinonim zla i bestijalnosti. Mitovii praznovjerja iz prošlosti, ali i zastrašujući filmovi iz današnjeg vremena,doprineli su formiranju negativnog mišljenja o ovim stvorenjima iz morskih dubina i okeana, koje se na žalost, već vekovima ne menja.

Velika bela u lovu na foku njenu omiljenu poslasticuMeđu njima, najfascinantnija „velika bela“ je samo jedna od stotina različitih vrsta morskih pasa, od kojih većina nije duža od jednog metra, ali je to ipak dovoljno da se čovek od same njene pojave u vodi, na smrt preplaši. Biolozi često podsećaju da mnogi morski psi uglavnom ni ne pomišljaju da napadnu čoveka, ali pogled na peraja morskog psa koji pliva nedaleko od plaže, navešće i one najhrabrije da brzo zaborave sve teorije biologa i stručnjaka za more. I pored nastojanja eksperata i istrazivača biološkog sveta, da promene sliku o morskim psima, zbog pogrešnog mišljenja da se radi o krvoločnim ubicama, često stradaju i bezopasne vrste, koje nikako ne mogu da se stave u red sa velikom belom, koja je sa svojim aerodinamičnim telom i snažnom vilicom, predodređena da bude predator. Morski psi su bića koja zaslužuju divljenje,međutim, bilo je i biće još mnogo jezivih priča koje će ih i dalje gurati u loše svetlo i time otežati pokušaje da se ljudi ubede da se radi o čudesnim, jedinstvenim, stvorenjima koja zavređuju brigu i zaštitu od ljudi, njihovih najvećih neprijatelja.                                            

Alavi galebovi         Savršena životna mašinerija

Velika bela ajkula je mit. Već samo njeno ime kod ljudi izaziva ogroman strah, jer od praskozorja čovečanstva, poznato je da su velike bele napadale ljude. Postavlja se pitanje zašto je to tako i zašto ih napadaju kada se ljudsko meso ne nalazi na njihovom jelovniku i kada je njihov životni prostor dugo vremena bio i još uvek je nepoznanica za svekoliko čovečanstvo, te s toga nije ni malo lako da se velika bela i njeno ponašanje podrobnije istraže. Velika bela je oličenje snage i veličine, neukrotivosti, divlje moći i opasnosti, ali za ljude ona je samo zver koju treba izbegavati, ili još gore, ubiti. Raznolikost, lepotu, eleganciju i inteligenciju velike bele, ljudi jednostavno ne razumeju, jer je u ljudskom rodu uvreženo mišljenje da se radi o bezumnim mašinama za ubijanje, beštijama sa nezajažljivim apetitom, posebno izraženim prema ljudskom mesu. No, po nekim saznanjima ljudi nisu zdrava hrana za njih, iz razloga što im je varenje presporo da bi svarilo plen sa velikim udelom kostiju, mišića i masnoća, prisutnih u ljudskom telu. U skladu sa time, u većini poznatih napada, veliki bela bi prekinula atak posle prvog ugriza, a smrt čoveka bi obično nastupila zbog gubitka krvi od početne ozlede, više nego od kritičnog gubitka nekog uda, organa, ili čak jedenja čitavog čoveka. Bliski susret sa velikom belomČak i među naučnicima i istraživačima postojao je otpor prema morskim psima, odnosno velikoj beloj. Ranije je vladalo mišljenje da se radi o primitivnim stvorenjima, koja se zbog lošeg vida isključivo oslanjaju na svoje čulo mirisa i sluha. Međutim, u međuvremenu se ispostavilo da je ovo mišljenje potpuno pogrešno, jer njih odlikuju izuzetna, veoma složena i savršeno prilagođena čula. Osim toga, oni poseduju moć zapažanja i elektroreceptore koji osećaju vibracije koje šalju objekti koji plivaju ili plutaju po površini vode i nepogrešivo ih pronalaze. Ovo je samo jedno od mnogih naučnih saznanja, jer velike bele odlikuje još mnogo posebnih karakteristika, koje još nisu istražene i koje tek treba istražiti. I posle mnogih godina istraživanja, saznanja o njima se još uvek nalaze upovoju, a naučnici koji se njima bave iz dana u dan, otkrivaju nove stranice iz života ovih morskih razbojnika. Mada njeno postojanje seže do 400. miliona godina u nazad i to u nepromenjenom obliku, niko pouzdano ne zna kada je počela evolucija velikih belih. Helou zdravo. Smesak velike beleIako ih evolucija praktično nije doticala, razvijaju se u gotovo savršene plivače i još bolje lovce iz morskih dubina, a njihov opstanak se objašnjava činjenicom da im je organizam u svakom pogledu stvoren da služi u svrhu preživljavanja. Njihova telesna građa, čula, način razmnožavanja, otpornost prema bolestima, jednostavno, su savršeni. S toga nije ni čudo da je istrazivači biološkog sveta, nazivaju savršenom životnom mašinerijom. Carcharodon carcharias, velika bela, poznata i kao bela ajkula i bela smrt, jedina je preživela vrsta iz roda Carcharodon. Dostiže dužinu od 6 i više metara i težinu od 2. i više tona, što je čini najvećim predatorom među ribama, a njen maksimalni životni vek iznosi 36. godina. Gotovo sve velike bele žive u obalnim i priobalnim vodama koje imaju temperaturu između 12 i 30°C. Najviše ih ima kraj obala Južne Australije, Južne Afrike, Kalifornije, ostrva Gvadalupe, a ređe se sreću u Sredozemnom i Jadranskom moru, kao i oko Novog Zelanda, gde su zaštićena vrsta. Premda je zaštićena, u nekim delovima sveta, njihov broj drastično opada, zbog lova i pogrešnog mišljenja koje vekovima ove veličanstvene ribe svrstava u krvoločne ubice. Žive u slanoj, ali i u braktičnojvodi sa niskim salinitetom, najčešće do dubine od 900 metara, ali mogu da se nađu i na dubinama do 1300 metara. Kavez za hrabreMorski predatori moraju da imaju izvanredna čula da bi svoj udaljeni ili sakriveni plen mogli da lociraju. U tom pogledu velike bele su majstori čula, od kojih ovi morski predatori poseduju sedam. U preko 400. miliona godina dugoj evoluciji, čula velike bele razvila su se u senzore visokih performansi. Neka njihova čula su mnogo osetljivija od čula mnogih sisara. One u mraku vide mnogo bolje od mačaka, određene mirise zapažaju 10.000. puta bolje od ljudi i poseduju specifično čulo ukusa, odlično čuju, primaju i osećaju najmanje promene u krvnom pritisku i u mogućnosti su da lociraju električna polja svog plena. Sa čulom Lorenzinijeve ampule, male senzorske ćelije koja se nalazi ispod kože glave, velike bele mogu da osete i nafinije vibracije koje nastaju od otkucaja srca. Veoma su brze, a kada se ustremljuje na plen, dostižu brzinu i do 25 km. na sat. One nikada ne spavaju, niti miruju i ne oboljevaju, a rane im brzo zarastaju. Mesožderi su i hrane se fokama, morskim lavovima i delfinima. Neprijatelji su joj druge ajkule, a njen krvni neprijatelj je čovek. Velika bela je predstavnik najstarijeg stvorenja na planeti, no, danas ovom čudesnom remek delu prirode preti velika opasnost od potpunog nestanka sa lica zemlje. Žalosni bilans pokazuje da je čovek uspeo u roku od nekoliko decenija da desetkuje populaciju ovih izvanrednih stvorenja, čije postojanje doseže u vreme od pre više stotina miliona godina, mnogo, mnogo, pre pojave prvog čoveka na planeti zemlji. Šteta!

Velika bela ajkulaAleja ajkula

I taman kada čovek pomisli da je bezbedno i da može da uđe u okean... Južna Afrika ima neverovatno raznoliku populaciju morskih pasa. Četvrtina poznatih vrsta, tačnije njih 98. prebiva u vodama Južne Afrike, a oko 40. vrsta, vodeno područje oko Kejptauna smatra svojim domom. Zbog toga sam prilikom boravka u ovom gradu, iskoristila priliku da ostvarim davnašlju želju, da se nađem oči u oči sa „velikom belom“. Podilazili su me žmarci na pomisao da ću ući u kavez i spustiti se ravno među njih, ali sam se nalazila na pravom mestu za ovu suludu avanturu i nije dolazilo u obzir da odem iz Južne Afrike a da se ne „prošetam Alejom ajkula“, kako se popularno naziva prolaz između ostrva Dier i Gejzir Rok. Na svetu postoje mesta na kojima se može videti „velika bela“, a jedno od njih se nalazi kod gradića Gensbei čije ime znači „uvala guske“, udaljenog 170. km. od Kejptauna u pravcu jugoistoka. Razlog za brz razvoj i porast stanovništva ovog gradića, leži u činjenici da se oko obližnjeg ostrva Dier okupljaju veliki morski psi, koje posetioci mogu da posmatraju iz kaveza koji se spušta u okean. Gladna velika belaGensbei se smatra svetskom prestonicom velike bele, u koju svakodnevno hrle adrenalinski zavisnici. I zaista, ova svojevrsna atrakcija privlači brojne posetioce, radoznalce, avanturiste i poznate ličnosti, spremne na adrenalinski šok i bliski susret sa nemanima. Među poznatim ličnostima pominju se kralj Jordana, princ Henri od Velsa, znan kao Hari, glumci Leonardo di Kaprio, Hale Beri, Bred Pit, Mat Dajmon, šejk Al Nahajan iz Abu Dabija i još mnoge, meni znane i neznane ličnosti. Moj izbor pao je na „Šarkmena“, odnosno Majkla Rutzena, što se kasnije pokazalo kao dobar izbor, s obzirom da vremenske prilike nisu bile idealne, ali nadu da ću sigurno doživeti bliski susret sa velikom belom, davao mi je Majklov bombastični slogan: „ronjenje sa ajkulama, bez ograničenja“ i visoki standardi koje je postavio ovaj ekspert i zaljubljenik u velike bele! Za Majkla i njegove kompanjone, one su samo lepe moćne ribe, sa trouglastim zubićima, šiljatim nosem, tipičnim crnim očima i ogromnim telom. Za ronjenje sa ovim čudovištima iz mora i okeana i jednim od najopasnijih predatora na planeti, nema posebne pripreme. U kratkom brifingu rečeno je da za ovu avanturu nije potrebno biti ronilac sa iskustvom, što mi je odgovaralo jer mi ronjenje nije jača strana, da je važno pridržavati se pravila i komandi i da će za one koji imaju jaku želju i poseduju neustrašivost, hrabrost, odvažnost i radoznalost, ronjenje sa velikom belom biti doživljaj bez premca. Tako blizu. Sonja i velika belaPre nego što sam sišla u kavez, posmatrala sam velike bele sa platforme na vrhu brodića, imenom Barakuda. Pojavljivale su se niotkuda i neopaženo, jer velika bela ima beli stomak i siva leđa, što su boje koje otežavaju plenu i radoznalcima da je na vreme uoče. Sekući vodu leđnim perajem, brzinom strele, bacale su se na mamce kidajući ih kao da su od papira. Dok su kidale mamce, njihova ogromna tela praćakala su se tako snažno, da se okean pretvorao u kazan pun bele ključajuće pene, iz koga su prštali mlazevi i kapljice koje su letele na sve strane. Za to vreme alavi galebovi lebdeli su iznada ove svojevrsne pozornice, čekajući trenutak da se ustreme na ostatke raskomadanih mamaca koji su plutali po površini. Ipak, najupečatljiviji su bili njihovi izroni, kada su do izražaja dolazile ogromne razjapljene čeljusti, jaka vilica sa neverovatnom silom ugriza, duga šiljata njuška i snažni trouglasti, reckasti zubi načičkani u 2-3 reda. Iako sam bila spremna na sve, zubi su mi cvokotali kao kastanjete, jedva sam navukla neudobno gumeno odelo, maska me je žuljala, kavez mi se učinio tesnim, a kad sam se spustila među rešetke, temperatura vode od 17 °C. presekla me je kao britva. Atlantik je bio nemiran, talasi su se valjali, a kavez se gibao gore dole i opasno naginjao levo, desno... Tumba, Majklov tamnoputi pomoćnik, počeo je da baca mamce sa velikim komadima ribe koji su ubrzo privukli velike bele. Peraje velike bele i alavi galeboviKada bi se dovoljno približile, Majkl bi dao znak da zaronimo, kako bi iz neposredne blizine posmatrali velike bele koje su nervozno plivale kraj kaveza, tamo, amo, kidajući mamce često zajedno sa plovcima i kanapima. Kakav je to adrenalinski prizor i vrhunski doživljaj bio svaki put kada bi zaronila. Posle nekoliko zarona euforija je totalno odagnala strah. Zaboravljajući na opasnost koja je vrebala sa svih strana i činjenicu da nisam neki ronilac, uspevala sam neobično dugo da zadržim dah i ostanem pod vodom. Ne znam ni sama kako, uspela sam kroz stotine mehurića i zeleno plavu vodu da napravim i nekoliko ekskluzivnih podvodnih, ali i nadvodnih fotografija. Na kraju, posle sat vremena provedenog u hladnom Atlantiku, veoma iscrpljenu, smrznutu i smežuranu, Tumba me je izvukao iz kaveza. Od umora, noge su mi nekontrolisano klecale, vilica se ukočila, usne pomodrele, a koža na šakama i na licu, nalikovala je beloj zgužvanoj kesi. Ali sve se ubrzo otkravilo i sve je nestalo, kada sam gore na palubi dobila toplu supicu i aplauz od prisutnih, za izdržljivost i neustrašivost, s obzirom da sam bila najstarija u grupi. Majkl sa kompanjonom i Sonjom LapatanovOvaj bliski susret sa velikim belim ajkulama, neprikosnovenim vladarima morskih dubina i okeana, ostavio je na mene veoma snažan utisak i ostvarenje davnašnjeg sna, ali i iskustvo koje ću pamtiti do kraja života.

Autor:
Sonja Lapatanov

Majkl sa Bredom PitomMajkl sa Hale BeriMajkl sa Metom Dejmonom