Reportaža čuvenog alpiniste PD Radnički iz Beograda Branka Kotlajića iz 1978 godine o prvom usponu na Karanfile 1957 godine:
Reportaža čuvenog alpiniste PD Radnički iz Beograda Branka Kotlajića iz 1978 godine o prvom usponu na Karanfile 1957 godine:
Bila je prijatna ljetna noć. Zadubljen u knjige i beleške, pokušavao sam da sredim građu o manastiru Dovolji i bio vrlo nezadovoljan. Nije mi išlo. Zatvorio sam oči, pokušavajući da svemu što sam pokupio, dam neku logiku i povezanost. Zvuci sa radija polako
su me vraćali u sobu. Bili su to poslednji taktovi ponoćne muzike i poslednji trenuci 22. juna 1972. godine. Zvuk gonga označio je nastanak novog dana i početak vesti. Prihvatio sam ih kao predah u do sada neuspešnom poslu.
Onda je, u petom minutu, toga 23. juna, došla zadnja sportska vest, koja me je formalno otreznila i odvojila od razmišljanja o Dovolji. Bila je, otprilike, ovakva:
"Alpinisti Žarko Gostović iz Beograda, i Ante Bedalov iz Splita, osvojili su vrh Koplja u Prokletijama, posle tri dana penjanja.Težina uspona je ocenjena sa VI+."
Vesti su bile završene. Iz radija je dopirala vedra i poletna muzika. Isključio sam ga i prepustio se sećanjima.
Jula 1954. godine ušli smo u Gusinje kao prvorazredna senzacija. Pošli smo na Vezirovu bradu, ne sluteći da će nam to biti i prvo viđenje sa Karanfilima i drugim vrhovima koji će nas godinama okupirati. Izašavši na Bradu, išli smo grebenom ka Podgoju. Put se završio na prvim njegovim vrhovima, jer se približavao kraj dana. Ipak, pred sobom smo videli vrhove koji su bili daleko viši, puni snega i reljefnih vertikala. Bio je to alpski svet, ali gde je bila granična linija, to nismo znali...
Jula 1956. godine, posle sleta pod Nedžinatom, Mirko i ja smo se brzo dohvatili Čakora i preko Ječmišta otišli u Plav. Odmah smo produžili za Gusinje. Kratke formalnosti kod graničara, i polazimo ka Grbaji.
U Dolji, na prelazu Bistračice, imali smo neslućen pogled.Ogroman amfiteatar vrhova zatvarao je dolinu. Kao kulise iznad zelenih livada i prvih padina prekrivenih šumom izdizali su se do neslućenih visina krečnjački vrhunci koji su blještali na suncu. Pod njima su bili dugi i prostrani snežnici. Gledali smo kao opčinjeni u izvanredan reljef bridova, kamina i iskidanih grebena, između kojih su se provlačili ostaci jutarnje magle, topeći se u plavetnilu neba. A to jutarnje plavetnilo poseban je doživljaj. Samo još na Durmitoru nebo ima tako tamnu plavu boju, koja čini izvanredan kontarst stenama koje se bele na suncu.
Posle sat hoda, evo nas kraj karaule. Komandir nas izvanredno prima, pa čak predlaže da ide sa nama na Volušnicu i Maja Popadiju. Tek na Volušnici smo bili svesni svog otkrića. Duboko, 700 metara
ispod nas, bile su šumom uokvirene tri livade, a dalje preko puta ogroman stenovit masiv koji je u svojim nedrima čuvao veliki snežni jezik. Taj masiv je bio od jedrog, svetlo sivog krečnjaka i vrlo razuđen. Bio je znatno viši od nas i brzo smo ga našli na karti kota 2441.
Pred nama je bilo obilje smeri i mi smo se dugo odlučivali kuda sutra poći ka vrhovima. Najzad se odlučismo za dugi i strmi greben koji sa poslednjeg vrha pred granicom silazi u Grbaju.
Sutrašnji dan nam je doneo nove doživljaje i nova otkrića. Strmi žljeb je, izuzev jednog mesta, bio prohodan. Prijatno nas je
iznenadio potočić koji je izlazio iz travom zaraslog stenja i imao kratak i buran tok. Pun kratkih skokova, kaskada i malih bukova, tekao je niz žljeb, da posle stotinak metara nestane u glatkom i ispranom stenju. Voda mu je bila bistra i vrlo hladna. Visoki kameni odseci okružuju ga sa svih strana i sunce samo u podnevnim časovima stigne da ga osvetli.
Sa uspona smo se vratili samo započeta posla. Posle tri časa penjanja, videli smo da je stena mnogo veća, a smer mnogo duža, od naše prvobitne ocene prethodnog dana. Sada smo bili sigurni da je visoka bar 700 metara i da kao takva spada u najviše stene naše zemlje.
Ostao nam je još jedan dan. Upotrebili smo ga pokušavajući da pronađemo ka vrhovima planinarski put, ali je i ovaj napor ostao bez rezultata. Usput smo se raspitivali kod čobana, ali njihovo znanje bilo je samo do granica kretanja stada. Jedino je iskusna planinka Anđa znala da se ti vrhovi zovu Karanfili.
U jesen iste - 1956. godine, Ljiljana i Darko dolaze u Grbaju i pokušavaju da nađu planinarski put. Ovoga puta, uz albansku granicu. Ali, ni na toj strani nije ga bilo.
Godinu dana kasnije - jula 1957. - dolazimo ponovo u Grbaju. Žika, Bata, Darko i ja stižemo kao predhodnica. Vrhovi su preko 1500 metara nad nama i neodoljivo zovu. Stoga, već u prvo jutro polazimo odlučni da rešimo zagonetku. Ovoga puta sa ciljem da pronađemo planinarski put, koji će otvoriti ove vrhove planinarima, a nama već sutra, posle prepenjanih smeri, omogućiti brz i bezbedan povratak. Dozivamo u pomoć sve naše planinarsko iskustvo i poznavanje krečnjačkih terena u dugim pohodima po visokim planinama
Crne Gore, i u smiraj dana evo nas na prvom vrhu, koga zbog položaja nazivamo Severni vrh.
Odmaramo se samo jedan dan, a onda opet ustajemo rano. Polazimo na prvi alpinistički uspon. Dok hodamo dolinom, bojažljivo upirem oči ka vrhovima. Sunce je tek bilo stiglo na horizont i njegovi zraci su osvetljavali obrise najviših vrhova. Gledam ih tako osvetljene, a uporno mi se nameću slike božanstava sa oreolom. Koliko juče, ti vrhovi su bili nedostižni i predstavljali prestolje bogova, u koje planinari još nisu ulazili.
Evo nas danas ponovo u pokušaju da izađemo na preostala dva vrha najvišeg dela. Znamo da ćemo izaći, jer je volja tu, a dan vedar.
Prelazimo Strmi žljeb i kod potoka ugledasmo oštar kameni vrh koji se poput gotskog tornja uzdizao iznad nas. Bata ga prvi put vidi i dugo ga preneraženo gleda. Onda se okreće nama i kaže: "Ovo nije vrh, ovo je koplje". Prihvatili smo, i "koplje" postade Koplje. I na velikom snežištu Bata se istakao. Gledajući kamene vertikale oko nas, konstatova da se nalazimo u kotlu. I ovo ime smo prihvatili.
Put preko snežnika prošao je neosetno, jer smo često stajali posmatrajući pravac buduće smeri. Odlučili smo se za stenu koja razdvaja snežnik po kome idemo, od onoga iznad nas. Da bismo ih razlikovali, onaj nad nama nazivamo Gornji Kotao.
Prvi tehnički problem je nastao kad smo izašli na kraj snega. Pred nama je bila stena, ali između nas pukotina široką oko metar, a desetak metara duboka. Zato smo se odmah navezali i Žiki je pripala čast da krene prvi. Prva dužina užeta bila je najlakša. Tu razvedenu stenu III stepena Žika je brzo prešao, a za njim i Bata. Kako je osiguravalište bilo prostrano, i ja dođoh do njih. Od dugog stajanja na snegu, počinjao sam da osećam studen. Penjanje me je odmah ugrejalo. Sledeći rastezaj pođoh prvi. Pošao sam lagano gore, do dela koji je postajao gladak i ispran. Išao sam nagore kosim prečenjem u desno i ušao u kamin. Bio je mokar, klizav i vrlo tesan, pa uz pomoć dva klina penjanje produžih levom ivicom kamina. Najzad se domogoh do dobrog osiguravališta. Dalji put bio je još teži.
Sporo smo napredovali, dok je vreme letelo. U jednom delu ostao sam sâm. Iznad mene, preko jedne gredine, Bata je osiguravao Žiku. Nisam ih video, ali su se odlično čuli. Naročito Žika, koji je na nepriličan način grdio jedan od svojih širih djelova tijela i gorko žalio što nije žgoljav. Očigledno je bilo, da se vratio u one uske kamine i zaglavio u njima.
Ovde u senci, stena je bila hladna. Košulja - mokra od pređašnjeg napora - bila je takođe hladna. Od sve veće hladnoće, počeo sam da osećam drhtavicu. Pokušavam da je zaboravim i posmatram ispod sebe zelene livade Volušnice. Sećam se kako smo se Mirko i ja prošle godine peli tom padinom ka vrhu. Tamo je sada toplo sunce, izvori i divna hladovina pod kržljavim krunastim bukvama.
Činilo mi se da ta neizvesnost i sve veća studen traje večno. Onda su me pozvali. Išao sam njihovim putem. Zaista je bilo teško, ali sam klinove izbijao sa žarom i željom da se što pre ugrejem i dođem do njih.
Onda pođoh prvi. Iznad nas se videlo oko dvadeset metara stene, a dalje - plavo nebo. Verovali smo da je to kraj i da nas dalje čeka gornji strmi snežnik. Išlo je brzo, ali se sa približavanjem kraja, težina povećavala, jer se kamin naglo širio u dve glatke ploče. Svi moji pokušaji da pređem onu levu, nisu uspeli. Nedostajalo je, možda, malo više od metra. Pozvao sam Žiku u pomoć. Brzo je stigao do mene i, pošto sam bio dobro uklješten, preko mene dobi potrebnu visinu i nestade iza stene. Kad se odozgo začu tradicionalno "Radoje na konju" - znali smo da je gotovo. Ali, odmah zatim dode i drugi povik hitar i uspaničen: "Kamen!". Začu se sve jače kotrljanje a onda se pored nas sruči kamena bujica. Okolne vertikale primiše svu ovu huku i vratiše nam je mnogostruko. Sve se postepeno smiri. I Batin izlazak je objavilo kamenje, ali u manjem obimu. Sa užetom iznad sebe, ja sam brzo izašao.
Po snegu se išlo brzo i lako. Na jednom mestu, obišli smo snežni odlom i za kratko ušli u stenu. Ubrzo stižemo na vrh. To je kota 2441 na koju smo Mirko i ja hteli pre godinu dana. Tek tu, na vrhu, videsmo sunce. Bilo je već u oblacima, na horizontu, rubinski crveno. Dan se gasio. Gledamo svoj dalji put. Pred nama je najviši vrh. Za njega nas vezuje dug nazubljen greben, ali on ne izgleda jednostavno. Pravimo kamenu piramidu i ostavljamo, u Batinoj limenoj kutiji za duvan, poruku o izvršenom usponu.
Prema jugu i zapadu, vidik je nov. Nažalost, sunce zalazi i od fotografisanja nema ništa. Pred nama je u daljem osnovnom pružanju grebena Albanija. Prvi vrh je niži od nas i na plećima vidimo interesantan snežnik koji još ima tragove strehe, a počiva na svežoj zelenoj travi. Kasnije smo saznali da je to Forca. Dalji niz vrhova sve je viši, da se završi sa Maja Škurtom (2499), koji po sredini ima lako uočljiv dubok i taman kamin. Nešto dalje, vidimo piramidu Maja Šnikuta (2554). Ovo je najviši vrh ovog predela Prokletija.
Odlučujemo da noćimo na vrhu. Navlačimo preko sebe bivak vreće i trudimo se da zaspimo dok smo još topli, a hladnoća noći nije osvojila. Ipak, ona stiže i budi nas. Umor nas ponovo obara u nešto što je više nesvesno stanje nego san.
Na kraju - sviće. Ne žurimo, mada je pred nama zagonetka kako stići do najvišeg vrha. Izlazimo na početak grebena, gde se navezujemo. Za dva sata prelazimo greben i izlazimo na Veliki vrh. Greben je bio pravo zadovoljstvo. Po prijatnom jutarnjem suncu obilazili smo istaknutije zupce i silazili niz kratke skokove, da bismo opet dobili visinu preko prohodnih kompaktnih blokova. Najlepši je bio završni deo, koji je, od najniže tačke u grebenu, izlazio pored jednog malog okna na Veliki vrh. Bile su to tri dužine užeta po vrlo razuđenom terenu, veoma strmom, ali punom čvrstih oprimaka i masivnih kamenih izbočina za koje smo se na osiguravalištima vezivali, tako da nam nije bio potreban ni jedan klin.
Tek tu na Velikom vrhu - stiskamo desnice. Nema razloga da žurimo u dolinu. Dan je divan, a vidik izvanredan. Ležimo na travnom vrhu sa rančevima ili užadima pod glavom i posmatramo albaniski deo Prokletija, koji se pruža preko Ropojane. Ono što odvlači pogled svojom masivnošću i visinom, jeste najviši vrh Prokletija -Maja Jezerce (2696), sa karakterističnim malo nagnutim, horizontaInim slojevima i obiljem snega.
Sa druge strane, ka Skadru, iz lake izmaglice izranjaju dve kupe izdvojene skupine Radohines. Pogled luta i po drugim vrhovima ali se najviše zadržava na stenovitim zidovima i kulama Cikoštesa.Ubzo stižemo na Severni vrh. Gledamo u dolinu i tražimo pored karaule naša dva šatora. Međutim, vidimo ih mnogo više, što znači da je glavnina stigla. Pohitali smo dole, da sa njima podelimo radost i da se utopimo u taborsku celinu. Naš pionirski zadatak je izvršen. Karanfili su otkriveni, planinarske staze pronađene, a prvi uspon ukazao na bogate alpinističke mogućnosti.
Iz knjige: Crnogorske planine, putopisi i zapisi
Izdavač: Obod, Cetinje, 1997