Ladak - Mali Tibet

Ladak ne može da se uporedi ni sa jednim drugim turističkim ciljem na svetu, a rustična lepota njegovih neplodnih predela i udaljene gompe su tipični simboli ove Indijske provincije sakrivene u visijama Himalaja.

MALI TIBET

Iz uzavrelog i haotičnog Nju Delhija, pred zoru, poleteli smo za Leh, prestonicu provincije Ladak, koja zajedno sa Kašmirom i Zanskarom čini Indijsku državu Džamu i Kašmir.

Ladak se prostire između planinskih lanaca Himalaja i Karakoruma i gornjeg toka reke Indus, a vekovima je poznat još kao: “Mali Tibet“ , „Poslednja Šangri la“, i „Zemlja visokih prolaza“. Ladak je misteriozna zemlja koja živi pod velom mitova i legendi, a o njenoj ranoj istoriji više se zna iz predanja, nego iz pisanih izvora. Zbog svoje doskorašnje zatvorenosti prema ostatku sveta, znana je i kao „Hermit kingdom“.

Kultura Ladaka pripada tibetansko budističkom kulturnom krugu, a kroz vekove pohodili su ga Mongoli, Tibetanci, Siki i Britanci. Ladak ima oko 40.000 stanovnika koji govore Ladaki, Purig i Tibetanski jezik. Glavni grad je Leh sa 15.000 stanovnika, a od 1974. godine Ladak je otvoren za turiste. Posebnost Ladaka leži u činjenici da se nalazi daleko i visoko od uobičajenih puteva, što je doprinelo da su tradicija i način života u većini slučajeva ostali netaknuti od strane zapadnog sveta. U prilog tome govori i podatak da je Ladak sa ostatkom sveta imao minimalne kontakte sve do XX. veka. I pored svog „nezgodnog“ položaja, Ladak se nalazio na centralnoazijskom trgovačkom putu, poznatijem kao „put svile“, a zbog teških uslova i loših puteva slovio je za neuralgičnu tačku koju su karavani teškom mukom savladavali.

CAKUM PAKUM

Nasuprot vreline koja nas je ispratila iz Nju Delhija, u Lehu nas je dočekalo prohladno jutro. Radi blizine granice sa Kinom, i tenzija koje vladaju u regionu, na aerodromu koji se koristi u vojne i civilne svrhe, bilo je očigledno prisustvo vojske. Izašavši iz aerodromske zgrade zapahnuo me je hladni razređeni vazduh. Moji pokušaji da ga udahnem, nisu urodili plodom. Bezuspešno sam otvarala usta, kao riba na suvom. Šaran u Ladaku! Krivudajući uskim uličicama, terenskim vozilima prevezli smo se do hotela smešnog naziva Spic-n-Span, što bi moglo da se prevede kao “cakum pakum”! Iako mi je razređeni vazduh pričinjavao probleme popela sam se do terase na vrhu hotela sa koje se Leh video kao na dlanu. Okružen planinskim vencima još uvek pospan, blistao je na jutarnjem suncu. Niz jednu padinu vijugao je asfaltni put, jedina drumska veza Leha sa svetom, koji je zbog surovih zima i snežnih nanosa, najvećim delom godine zatvoren. Sišavši u sobu, primetila sam da su određeni delovi mog prtljaga poprimili neobične oblike. Kalodont, tube sa kremama, kesice sa bombonama i čipsom, plastična ambalaža i flaše, nadule su se kao luft baloni! Očekivala sam da će svakog časa da prsnu! Verovatno su se isto tako naduli i moji krvni sudovi, arterije, vene, kapilari, srce, mozak, i ostali organi..! Poučena iskustvom, rešila sam da se primirim i izvesno vreme provedem u sobi radi aklimatizacije i sprečavanja manifestacija visinske bolesti. I umor nagomilan prethodnih dana, učinio je svoje. Zaspala sam, a da toga nisam bila ni svesna. Saputnici koji su se oglušili o savete vodiča i pohitali u grad, platili su visoku cenu. Uhvaćeni  kandžama visinske bolesti, predstojeće dane u Lehu proveli su u krevetu boreći se sa nesnosnim glavoboljama i mučninama. Samo sam ja znala kako im je.

Leh je lociran u dolini gornjeg toka reke Indus, i spada u nekolicinu gradova na našoj planeti u kome se život permanentno odvija na nadmorskoj visini višoj od 3500. m. Izgrađen kao poslednja stanica za karavane koji su dolazili iz Azije, bio je dostupan samo preko takozvanog Ugovornog puta, koji ga je povezivao sa Šrinagarom na zapadu i Tibetom na jugoistoku. Radi klimatskih uslova, Leh je po nekoliko meseci, tokom zime, odsečen od ostatka sveta. Drumski saobraćaj je tada obustavljen i jedina veza koja povremeno funkcioniše je avionska linija sa Nju Delhijem. Za savlađivanje bližih destinacija tu su dragoceni jakovi, kojima ni hladnoća ni visina ne predstavljaju problem. Zbog vremenskih prilika i turistička sezona traje veoma kratko. Za treking ture povoljni su juli i avgust kada se temperature kreću od 7 do 25© i prve dve sedmice septembra kada se održava festival Ladaka koji okuplja mnoštvo ljudi za koje je to izuzetna prilika za susrete, druženja i međusobna okupljanja. U proteklih tridesetak godina od kada je Ladak otvoren za turizam, izgrađen je veliki broj hotela, otvorene su mnoge prodavnice za prodaju umetničkih predmeta i rukotvorina, kako u Lehu, tako i u blizini atraktivnih turističkih mesta. Danas je Leh veoma važan strateški centar Indije, a veliko prisustvo vojske je stalni podsetnik da je ovaj region veoma osetljiva tačka između Kine sa jedne i Pakistana sa druge strane.

Svojim osobenostima Leh podseća na uspavani gradić kroz koji struji poseban šarm. Iako slovi za najhladniji grad u Indiji, u vreme mog boravka klima je bila prijatna kao i njegovi stanovnici Ladaki, koji potiču sa Tibeta i čine većinu. Pored njih u Lehu žive i muslimani i tridesetak hrišćanskih porodica čiji potomci su ovamo došli sa nemačkim misionarima 1885. godine.

Put od našeg hotela „Cakum pakum“ do centra Leha, bio je veoma strm i prelazila sam ga lagano, korak po korak. Tako sve do glavne ulice koja je za divno čudo ravna, pa mi se ubrzo disanje normalizovalo. Na trotoaru su sedele piljarice u veoma lepoj šarenoj odeći. Na prsa su im padale duge pletenice, a na ramena velike minđuše. Neka od njih imala je veštačko cveće na vrh glave, a širok osmeh otkrivao bi im po koji zlatni zub. Prodavale su mahunarke, krompir, tikvu, rotkvu, pirinač, čajeve, sušeno voće, tvrdi sir od jakovog mleka, testeninu. Sa leve i desne strane ulice smeštene su radnjice u kojima može da se kupi lepa roba. Ipak, najveće interesovanje vlada za kašmirske šalove koji se tkaju od runa centralno azijske divlje koze. U zavisnosti sa kog dela tela runo potiče, formira se cena šala. Najskuplji su oni od šan tus-kraljevske vune, koja se šiša sa vrata, odnosno kozje brade. Ti šalovi su fino tkani, veoma su meki i nežni, pastelnih su boja i ma koliko veliki bili, mogu da se provuku kroz venčani prsten. Posle dužeg cenjkanja takav šal može da se dobije za 100. američkih dolara. Jeftiniji i isto tako lepi šalovi tkaju se od runa domaćih koza. Umeće cenjkanja ovde važi i kad je u pitanju kupovina nakita od srebra ukrašenog poludragim kamenjem i koralima, kao i kada su u pitanju antikviteti, suveniri, prostirke i garderoba. Moj talenat za cenjkanje isprobala sam prilikom kupovine neobičnog nakita, i narukvice sa ugraviranom mantrom iz Tibetanskog Budizma; Om Mani Padme Hum. Dok se u gradu prodavala roba tipična za region, na Moti market bazaru prodavala se roba koja se može naći na svim pijacama sveta. A to podrazumeva bofl, loše kopije i robu sumnjivog kvaliteta. Bazarom su šetale uglavnom mlade žene u tradicionalnoj nošnji sa bebama na leđima i našminkane devojke u zapadnjačkoj garderobi. Na moje zadovoljstvo, sve su redom bile raspoložene za fotografisanje, ali su insistirale da im pokažem snimke i negodovale bi kad im se ne bi dopale. Poslo foto seanse, grupa nasmejanih devojaka odvela me je u obližnji prostor sa velikim molitvenim mlinom koga smo naizmenično okretale. Šta sam se tada želja naželela! Poželela sam čak da posetim Dalaj Lamu, ali mi je rečeno da u ovo doba godine avioni iz Leha ne lete za Daramsalu. Bila sam blizu, ali ipak daleko da bi ispunila davnašnju želju. Za razliku od Tibeta u kome ime četrnaestog Dalaj Lame nesme ni da se pomene, ovde u Ladaku tibetanski duhovni vođa nije tabu tema. Svuda su primetne njegove fotografije, knjige, žurnali, i intervjui, o njemu se otvoreno govori, a ime izgovara sa poštovanjem i obožavanjem.

Leh je podignut na jednoj padini nad kojom dominira građevina podignuta u XVII. veku. Sve do 1830. godine, kada su izbegli, bila je dom kraljevske porodice. Svojim izgledom građevina podseća na palatu Potala u Lasi. Dosta je zapuštena i mada u sadašnjem životu grada ne igra značajnu ulogu, vizuelno je atraktivna. Iznad palate, na brdu Namgyal nalazi se Tvrđava Pobednika, izgrađena povodom velike pobede nad Kašmirskom armijom u ranom XVI. veku. Na žalost oba zdanja su zatvorena, ali mi je rečeno da ne žalim, jer bi teško našla lamu koji bi mi otvorio zarđala vrata palate i tvrđave u vreme kada u Darma centru čuveni guru iz Delhija drži predavanje. Ovaj bitni događaj za lokalno stanovnoštvo, nisam ni ja htela da propustim. Prostor u hramu bio je već prepun i čuo se glas učitelja koga su vernici pažljivo slušali. Ispred hrama ugledala sam veliki broj cipela, papuča, ali i zapadnjačkih sportskih patika i pse koji su strpljivo čekali svoje vlasnike. Vernici koji nisu našli mesto u hramu, sedeli su u dvorištu, pažljivo slušajući govor preko razglasa. Sela sam kraj grupe žena, nižeg rasta i izrazito grubih crta lica. Bile su obučene u toplu odeću preko koje obavezno nose tradicionalnu široku haljinu od grubog materijala. Na glavi su nosile cilindričnu kapu sa uzdignutim obodom nalik na šiljate uši, ili maramu, a oko izboranog vrata i na grubim šakama nosile su zanimljiv nakit od  tirkiza, korala i srebra, jednostavne obrade. Za razliku od žena, muškarci su skromnije obučeni, a na njihovim izboranim i isušenim licima uvek je bio prisutan blag osmeh. Mrmljajući molitve, ljudi su jednoličnim pokretima okretali molitvene mlinove. Mada nisam razumela ni jednu jedinu reč, monotoni govor me je opustio i osetila sam spokoj. U jednom delu hrama nalazili su se molitveni mlinovi koje su žene neprestano okretale. Strpljivo čekajući, uspela sam da dođem na red, da zavrtim mnogobrojne mlinove i zamislim nekoliko želja, sa verom i nadom da će mi se ispuniti. Ubrzo je zašlo sunce, zahladnelo je i gradić je obavilo sivilo. Znajući da Leh ima problem sa električnom energijom i da se sa pojavom mraka sve zatvara, a život na ulicama zamire, požurila sam do internet kafea. U kafeu sam zatekla strance i lokalnu omladinu, koja je surfovala po internetu. I pored činjenice da se nalazim daleko od svega, u zabiti kakav je Leh, brzo sam se konektovala, proverila poštu i saznala šta se u mom odsustvu događa u domovini. Kada je grad počeo da tone u tamu, krenula sam ka hotelu. Samo još nekoliko prodavnica bilo je osvetljeno lampama na gas, a na kraju ulice nalik na raskošnu palatu, u mrkloj noći blještao je moj Cakum pakum hotel. Usledila je skromna večera, zatim topli tuš i tvrda postelja. Kada se agregat isključio, sve se utopilo u carstvo tame i tišine.  

MANI ZIDOVI, gompe i manastiri

U obilazak ostalih zanimljivosti Ladaka krenuli smo dobro opremljenim terenskim vozilima. Čim smo se udaljili od Leha, shvatila sam zbog čega Ladak nazivaju i malim Tibetom. Što zbog predela, tibetanskog stila gradnje, i budistički manastira-gompi, koji dominiraju krajolikom, sličnost sa Tibetom je fascinantna. Gola brda bez ijednog drveta,  skromna vegetacija u nizijama, kristalno plavo nebo, buavi oblaci i snežni vrhovi planinskih lanaca, bila je stalno prisutna scenografija, sve dok se nismo zaustavili kraj jedne velike zelene livade. Na ovom mestu se svakog 6. jula slavi rođendan Dalaj Lame, kome on nekad prisustvuje i slavi ga zajedno sa hiljadama svojih poštovalaca. Kad već nisam uspela da posetim Dalaj Lamu, barem sam videla mesto gde ovaj sveti čovek slavi svoj rođendan! Ubrzo smo stigli do čuvene Šej palate, nekada letnje rezidencije ladačkih kraljeva, koju je 1645. godine podigao Deldon Namgial. Palata slovi za najstariju u Ladaku, i raspolaže bibliotekom i kolekcijom Tanki-živopisa, sa prizorima iz tantričkog Budizma, slikanim na platnu, tankoj koži, svili i brokatu. Iznad palate se nalazi razrušeno utvrđenje, a u blizini dvospratna gompa, u kojoj se nalazi statua Sakjamuni Bude, visoka 12. metara. Izrađena je od pozlaćenog bakra i najveća je metalna statua Bude u regionu. Saznavši da se sa palate pruža divan pogled na planinske lance Zanskara i Himalaja i plodnu dolinu kraj reke Indus, popela sam se do njenog vrha. Predamnom se ukazao divan prizor, ali moju pažnju je privukao drugi, neobičniji. Naime, sa druge strane palate u prašnjavoj dolini ugledala sam stotinak čortena različitih oblika i veličina. Ovi čorteni predstavljaju demonstraciju interesa nekadašnjih kraljeva i kraljica da izgrade i prošire Šej. Da nisu prašnjavi, čorteni bi ličili na bele puslice. Ovako musavi, i neveselo beli, podsećali su me na dečije igračke zaboravljene u pesku.

Put nas dalje vodi do manastira-gompe Tiksi koji zbog svoje arhitekture i veličine, slovi za jedan od najimpresivnijih u čitavoj zemlji. Sagrađen je pre oko 600. godina, očuvan je i nalazi se na golom uzvišenju uz čije padine se prema vrhu uzdiže 12. nivoa građevina. Donje građevine okrečene su u belo, a najveća crvena nalazi se na samom vrhu. Na padinama ispod manastira živi stotinak monaha koji pripadaju lamaističkom redu žutih kapa-Gelukpa. U manastiru postoji i škola u kojoj dečaci izučavaju Budizam, zatim velika biblioteka sa vrednom zbirkom svetih tibetanskih knjiga i umetničkih predmeta, i novi hram posvećen Maitreji-Budi budućnosti. Statua je postavljena u znak sećanja na posetu Dalaj Lame manastiru, visoka je 15. metara i time najviša u Ladaku, izrađena je od gline i obojena zlatnom bojom. Atmosfera u manastiru je veoma živa, jer se po njemu kreću mnogobrojni monasi, učenici i vernici. Obrijanih glava, u odorama crvene i boje šafrana, dečaci su nas radoznalo zagledali, a onda bi uz kikot nestajali. Verovatno im je bilo smešno kako posle nekoliko pređenih stepenika zastajkujemo i kao šarani na suvom hvatamo vazduh. Lako je njima kad im je razređeni vazduh normalna pojava. U jednom trenutku našla sam se u novom hramu sama sa Budom Maitrejom. Njegove usne bile su razvučene u blagi osmeh, zlatni obrazi napućeni, a plave oči gledale su me netremice. Gledala sam i ja njega, sve dok mi pogled nije pao na veliku bakarnu lampu maslaricu u kojoj je treperio plamičak. Na glatkoj površini rastopljenog masla ugledala sam odraz njegovih plavih očiju, zlatnog čela i tankih veđa. Ne zam ni sama kako sam uspela fotoaparatom da ovekovečim ovaj trenutak, jer već u sledećem, u hram su ušli monasi, pod se zatresao, zatim lampa, pa maslo i plamičak i sve je nestalo u nepovrat. Ostala je samo fotografija!        

Praćeni surovom, ali u isto vreme neverovatnom lepom prirodom, vozimo se dalje ka Hemiš manastiru-gompi. Usput sam primetila kamene zidove koji su me podsetili na one u Dalmaciji kojima se ograđuju parcele da bi se otimanjem od kamenjara, dobile male obradive površine.
Saznala sam da su to „mani“ zidovi koji se prave od tanjirastog i pločastog kamenja i oblutaka na kojima se ispisuju mantre ili aštamangale, jednom od oblika molitvi u tibetanskom Budizmu. Mani kamenje se obično ređa duž puteva ili rečnih tokova, namenjeno je duhovima mesta i stvaranju svetih mesta.

Hemiš manastir-gompa je smešten podno stena, tako da je zaštićen od vetrova  i zimskih nepogoda. Podignut je u XVII. veku, pripada lamaističkom redu crvenih kapa-Drukpa, i može da se podiči reputacijom najpoznatijeg, najvećeg, najpopularnijeg i najposećenijeg. Poseduje bogatu biblioteku, divne freske na kojima je primetan uticaj Kašmira, i vredne statue Bude. Ovde se nalazi i najduža tanka-živopis u Ladaku. Izrađena je na svili i duga je preko 12m. Pokazuje se svake 12. godine, a poslednje izlaganje  bilo je 2004. godine. Svake godine u Hemišu se održava čuveni Tse Ču festival u čast rođendana Padmasambhave, osnivača tibetanskog Budizma, poznatijeg kao Guru Rinpoče. Festival se održava svake godine između  9 i 11 dana petog tibetanskog meseca. (juni-juli).

Sa poslednje platforme manastira pruža se lep pogled na okolinu i osim tihog hučanja vetra ne čuje se ni jedan drugi zvuk. Dok sam gledala u pravcu reke Indus, obuzeo me je osećaj neke čudne smirenosti. Učinilo mi se kao da sam već bila na ovom mestu. Možda jesam, ili sam nešto slično videla na Tibetu? Ko zna! A onda su me trgli glasovi dečaka koji su ko zna iz kojih zabiti Ladaka došli u Hemiš da uče o Budizmu.

Po povratku u Leh, naručila sam blagotvorni čaj od đumbira, koji na ovoj nadmorskoj visini pomaže čoveku da se dobro oseća. Bila sam zadovoljna i zbog činjenice da sam dobro i da me visinska bolest ovog puta nije smlavila. Pa, učinila sam sve da joj se usprotivim.

Tekst i foto: Sonja  Lapatanov