Antigua Guatemala

Antigua Guatemala  kako glasi njeno staro ime, u vreme španske kolonijalne vladavine bila je najznačajniji grad Centralne Amerike i prestonica španskog kolonijalnog područja, sve do zemljotresa koji je razorio grad 1773. godine.

ŠARM KOLONIJALNE RASKOŠI

Danas, u Gvatemali, u sred jedne od najsiromašnijih zemalja ovog regiona, Antigva deluje skoro nestvarno. Siromaštvo stanovništva u mnogim delovima ove zemlje kao da je ovde zaboravljeno, sve zahvaljujući tome što se Antigva izborila za internacionalni standard i posetioce sa “Zapada”.

Danas ovaj ljupki grad, prepoznatljiv po svojoj kolonijalnoj arhitekturi i velikom broju škola u kojima se uči španski jezik, spada u svetsku kulturnu baštinu i, kao jedna od najpoznatijih i najomiljenijih turističkih destinacija u Gvatemali, godišnje oduševljava hiljade domaćih i stranih posetilaca. Tajna leži u činjenici da u Antigvi, za razliku od drugih gradova, može da se doživi i vidi mnogo više od onoga što se očekuje i što inače spada u “obavezni” turistički program.

Maje čuvaju tradiciju

Nekadašnji kolonijalni grad često je razaran zemljotresima i snažnim erupcijama vulkana, kojima je okružen i koji su još uvek aktivni. Ovi preteći stražari svakodnevno sa visine nadziru grad i, s vremena na vreme, oglašavaju se tutnjavom i izbacivanjem stubova dima i oblaka pepela. Niske prizemne zgrade živih boja i posade, u stilu prohujalih vremena španske kolonizacije, kafei - u kojima se kroz različite aspekte otelotvoruju živa atmosfera i senzualnost, pripadnici Maja Indijanaca u šarenim tradicionalnim nošnjama, trgovi puni sveta, prodavnice pod arkadama, kočije koje kloparaju kaldrmisanim ulicama, crkve, miris sveže kafe, muzičari, restorani i šarena pijaca - čine Antigvu očaravajućom. Iako mali, ovaj grad je jedinstven po tome što objedinjuje sve boje i pokazuje sva lica Gvatemale. A poznato je da su boje Gvatemale neponovljivi pršteći vatromet, kakav se retko gde viđa.

Istorija Antigve vezuje se za 1543. godinu, kada Španci napuštaju razoreni Siudad Vieha i premeštaju prestonicu na novu lokaciju. Prve građevine - među njima Plaza Major, katedrala, gradska kuća, sedište vlade i prvi manastiri - sagrađene su za kratko vreme. Krajem XVI veka, u sred teritorije Kakčikel Maja Indijanaca, grad je blistao punim kolonijalnim sjajem i slovio je sledećih 200 godina za najlepši grad „Novog sveta“. U drugoj polovini XVII veka, osnivanje univerziteta Karlos de Boromeo, zatim prve štamparije u Gvatemali i škole pri manastiru Santiago - doprinelo je da Antigva postane kulturni centar Centralne Amerike, sa kojim neki gradovi Meksika, kao ni Lima u Peruu, nisu mogli ni da se porede.

U XVIII veku u gradu je živelo 80.000 ljudi, gradile su se mnoge crkve i manastiri, osnivale nove crkvene zajednice, pa Antigva postaje i centar crkvene moći. Kao i svuda diljem Centralne i Južne Amerike, sa španskim konkvistadorima u Gvatemalu su pristigli misionari i sveštena lica. Na vrhuncu katoličkog uticaja, u Antigvi je bilo četrdeset crkava i desetine manastira; među njima franjevački, dominikanski, mersedianski, jezuitski, klarisianski i kapucinski. Međutim, na prvobitne misionarske zamisli i ciljeve senku je bacio raskalašni život i luksuz u kome su uživali misionari i sveštenici. Njihovi prohtevi opterećivali su i praznili gradsku kasu, kao i džepove siromašnog stanovništva. Intrige i korupcija postali su deo svakodnevice, kao i razmirice među sveštenstvom, ali i viđenijim i bogatijimm stanovništvom, zbog novca, kao i uticaja i prevlasti u gradu.

Prirodna katastrofa ili „božja kazna“ razorila Antigvu

Antigvu je 29. jula 1773. godine pogodio snažan zemljotres koji je razorio prelepi kolonijalni grad, pretvorivši ga u gomilu kamenja i šuta. Ova katastrofa je od mnogih ljudi, naročito od sveštenstva, protumačena kao „božja kazna“ za razuzdani način života stanovnika Antigve. Međutim, kazna nije došla odozgo, već odozdo - iz zemljine utrobe. Očigledno da Španci toga nisu bili svesni i da su jake seizmičke aktivnosti, u stvari, izazvali vulkani, a nikako ponašanje stanovnika. Da su to ranije znali, sigurno svoju prestonicu ne bi izgradili u neposrednoj blizini čak tri vulkana.
Kada se danas prođe kraj ostataka ruševina, polomljenih stubova, kula i urušenih kuća, postaje jasno da snagu zamljotresa i bes erupcija ništa nije moglo da zaustavi, svejedno da li je način života u Antigvi bio primeran ili razuzdan. Kako god, obnova grada bila je zabranjena, a prestonica je premeštena na mesto današnjeg Gvatemala Sitija.

Kada je 1979. godine od UNESCO proglašena za svetsku kulturnu baštinu, Antigva je, kroz konzervaciju i brižljivu revitalizaciju, postala jedna vrsta muzeja pod vedrim nebom. Ruševine iz ponosnog kolonijalnog perioda su restaurirane, a zidine i ulice pažljivo obnovljene. Među stare zidine smestili su se hoteli, hosteli, restorani, kafei, diskoteke, umetničke galerije, prelepe posade, radionice i prodavnice koje svojim delovanjem brinu o turističkom oživljavanju grada.

Barokna arhitektura svedok nekadašnjeg blagostanja

Antigva je grad koji je u potpunosti zadržao stari kolonijalni šarm. Državne ustanove, crkve i manastiri iz XVI veka, sa očuvanim bunarima i vrtovima, te stambene zgrade - primeri su barokne arhitekture i svedoci nekadašnjeg blagostanja. Centar Antigve, zajedno sa fontanom Fuente de las Sirenas, čini Plaza Major, odnosno Centralni park na kome se odvija veoma aktivan život. Ovaj park je mesto gde može da se predahne u hladovini i osveži kraj žuboreće fontane, mogu da se protegnu noge i posmatraju prolaznici, ali i da se proćaska sa Gvatemalosima i strancima. U parku svakog vikenda svira neka latino-muzička grupa i to je doživljaj koji se ne sme propustiti. Park okružuju Palacio del Noble Ajuntamiento, katedrala Antigva Katedral de Gvatemala i Palacio de los Kapitanes Generales, koja je nekada bila sedište zastupnika španskog kralja sa mnogim nadleštvima, zastupništvima i kancelarijama, koju su koristili i lokalni sud i vojna uprava. Danas je u ovom lepom zdanju sa mnogobrojnim arkadama, smeštena uprava okruga i policija. 

Oproštaj od Antigve uz pesmu marijača

Na kraju obilaska znamenitosti, odvezla sam se sa mojom kočijicom do brda Cerro de la Cruz, koje se nalazi na severnom obodu grada i sa koga se pruža fenomenalan pogled na Antigvu i vulkan Akva. Na brdu se nalazi veliki kameni krst, a panorama koja se pruža čest je motiv na razglednicama koje turisti šalju širom sveta. Na povratku u podnožju brda naišla sam na restoran u kome sam se prepustila čarima gvatemalske kuhinje.

U posadi Don Rodrigo u kojoj sam odsela, provela sam divno veče uz “slatke i duboke” zvuke marimbe, karakteristične za nacionalni instrument Gvatemale. Ovaj instrument nalik cimbalu i ksilofonu, izrađuju Maja Indijanci od kvalitetnog drveta i, osim u posadama, na njemu se muzicira i na religioznim ceremonijama, raznim događajima, u društvenim zajednicama, na ulici, feštama i festivalima. Na jednom instrumentu, često dugom i preko 2 m i ukrašenom lepim rezbarijama, zna istovremeno da svira i po nekoliko muzičara, koji maljicama udaraju po pločicama različitih dužina. Uz marimbu, orkestar često čine i bubnjar, gitarista, basista, saksofonista i trubač, dok ulični svirači zvuk marimbe dopunjuju sviranjem u frulu i davanjem ritma pomoću jednostavnih udaraljki i zvečki načinjenih od tikvica.

Te večeri izgleda da mi je krenulo sa muzikom, jer me je ispod prozora moje velike i raskošne sobe sačekao lokalni orkestar koga je naručio jedan saputnik. Dobila sam i lep buket svežeg cveća, a muziciranje je trajalo sve dok nisu došli policajci koje su pozvali gosti posade, ili susedi, koji verovatno oka nisu mogli da sklope od marijača, koji su se svojski trudili do sitnih sati da udovolje željama slušalaca. Najčešće su nam svirali temu iz filma “Mama Huanita”, kompoziciju La kukarača, i neke u kojima se pominjao komandant Če Gevara, i koje smo svaki čas naručivali jer smo znali reči, a znali smo i da ih otpevamo!
Sutradan, u ranu zoru, dok je ljupka Antigva još spavala, krenuli smo ka jezeru Atitlan.

Tekst i foto: Sonja Lapatanov