17
Thu, Oct

Izvještaji sa akcija

Činilo mi se, a sad već znam, da nije bilo boljeg načina da se dočeka proljeće nego što smo ga mi dočekali juče.

Činilo mi se, a sad već znam, da nije bilo boljeg načina da se dočeka proljeće nego što smo ga mi dočekali juče.

Odmor iznda kanjona CijevneKomovi su zakazali turu na Zatrjebač, a vremenska prognoza je bila odlična! Još kad sam vidio da je Čajo uplekao prste u ovu organizaciju znao sam da to neće bit` na trku, no će bit` i da se fino odmori i pojede. Ne volim na trku. Čuo sam se sa mojom ekipom iz Lise i odmah smo se dogovorili da im se pridružimo - najljepše je zajedno.

Uz Zatrjebac na celu sa Cajom

 

 


Tako i bi... Skupili smo se kod crkve Sv. Đorđa pod Goricom u 7:45h, ne iz nekih religioznih razloga već je to uobičajeno mjesto sastajanja planinara iz Komova. Ali, za svaki slučaj, ako nam je sveti Đorđe pomogao da juče onako uživamo - `fala mu! Bilo je oko 20tak planinara iz Komova, ovi moji iz Bijelog Polja su malo kasnili, ali ako su ustali u 5 ujutru da bi nam se pridružili vala ćemo ih sačekat tih 15 minuta. Dok smo ih čekali upoznali smo se sa onima koje nismo poznavali i popričali sa Leom, rekao je da je još jedna grupa od 20tak planinara krenula direktno do mjesta gdje počinje staza. Leo Đokić je vodič ove ture, inače iskusni planinar i dugogodišnji član Komova. I ako nema brkove, zadatku je adekvatno odgovorio, tj. niko nije zalutao. Ovdje nećemo o par podgoričana koji su malo lutali po Koniku - to se ne broji.

Pogled na Albaniju iz kanjona CijevneNakon što smo se svi sastavili krenuli smo ka kanjonu Cijevne. Od centra grada do polazne tačke ture ima oko 25 km. Put vodi preko Starog Aerodroma, Konika, Dinoše do Cijevne a onda uzvodno. Put se polako penje a obale postaju strme. Vojo Rashki i TijanaVrlo brzo smo se našli u kanjonu. Tijana, Maja, Lelo i ja smo se vozili Renolicom (Reno 4) pa je ovo putovanje izgledalo još interesantnije. Uvijek u ovim situacijama, kad je put uzak, a vozimo se u nekom oltajmeru,zamislim da je 1960 i neka godina - super je osjećaj. Nema: GPS-a, interneta, gigabajta, televizori su crno bijeli i to po jedan na 17 kuća, a Nil Armstrong je još pravio korake koji su mali i za njega i za čovječanstvo.
Nešto malo poslije 9 stigli smo do mosta na Cijevni. Tu smo parkirali kola i okupili se. Bilo nas je dosta. Iz gomile iskoči Kemal Monteno! To je Vojo Granić, ali ga tako zovem jer i previše liči na Kemala, i sretam ga svuda: od memorijala na Hajli do plesnih večeri u Sonrisi... taj čovjek ne staje!

Planinari silaze u kanjon CijevneNakon poslednjih spremanja, dotezanja pertli na gojzericama i namještanja ranaca Leo pozva na pažnju, nešto bi da kaže. Bi to ono, svima nama malo dosadno, ali stvarno važno upućivanje na pravila ove akcije, par osnovnih informacija o turu, vodičima,... i što je najbitnije poziv na oprez. I istina, planina je raj, i za oči i za dušu, ali ako ne paziš može se vrlo lako preobratiti u jedno kobno iskustvo. No nećemo sad o tome sad. Leo je bio kratak i odmah smo krenuli.

Krs ZatrjebacSunce, a nije vruće. Staza strma, kamenita a mi odmorni. Osmjeh na svakom ćošku. Izašli iz zime i znamo da nam dolaze topli dani i mnogo planinarenja. Zamislite 40tak srećnih ljudi na jednom mjestu.

Isprva vidio sam velike razlike u grupi: mladi, stari, oni top spremni i rekreativci, neko jurne brzo, neko nogu pro noge, svi zaljubljeni u prirodu, a bilo je i onih zaljubljenih inače... Nekad mi se nisu sviđale ove miks grupe. Smatrao sam da bi trebalo da mladi šetaju sa mladima, stari sa starima... itd. Ali kako bi onda: oni brzi vidjeli da može sporije, deblji da može mršavije, oni željni vrha da nije sve u vrhu.. na kraju, kako bi oni ne-zaljubljeni vidjeli šta je ljubav...  Odoh daleko, evo vraćam se.

Tek što smo krenuli kreće standardna priča: kolika je staza? koliko ima do vrha? Koja je visinska razlika? Koliko je to prosječnim hodom.. i tako redom. Mene zapravo to nikad nije ni interesovalo. Volim da planinarim ali ne i da mjerim. Ipak, mora se nekako početi razgovor. Zaključismo da je Zatrjebač na 800 i nešto metara nadmorske visine, a da mi savlađujemo oko 700. Staza je dosta strma i kamenita. Taj tip najviše volim. Čvrsta podloga i osjeto savlađuješ nadmorsku visinu a pogled se sve više širi. Nekom mi reče da se na Veliki Korab u Makedoniji pod malim nagibom pješači sto godina dok se popneš na vrh. Mislio sam da pođem tamo, ali posle ove informacije, Makedonci praštajte - nije mi usput.

Pičimo tako ka vrhu, već se kolona razvukla. Oni najspremniji su na čelu dok Čajo sa jednom grupom drži odstupnicu. Polako ali sigurno i oni će na Zatrjebač. Ne žuri im se, pite i kačamaka ima da ovi prvi što stignu ne mogu pojest. U suprotnom i medijima bi bilo interesantno pratiti ovaj uspon. Nagrnuli bi novinari i komentatori sa svih meridijana, desetine reportažnih kola bili bi parkirani na cilju, nacionalne televizije, uživo prenos, podrška i iz vazduha, sve obezbjeđuje vojska i policija, na opasnim krivinama bile bi grupe gledalaca.. Podno Zatrjebcaprilog za dnevnik vodio bi Grgur u svom stilu: "..a sada vidimo poslednju etapu staze, evo i našeg Časlava Vujotića kako u samom finišu dobija nevjerovatno ubrzanje... iiidemo Čajoo!".
Opet prećerah...

Ne znam šta mi je danas, ne mogu se skoncentrisati na samu stazu. Vjerovatno zato što je vrlo teško, bar meni, da opišem sve one lijepe prizore koje vidim dok prolazim ovim krajem. Nepristupačnost ovog terena je ujedno i ljepota ovog kraja. Sav taj krš, drače, nisko rastinje, strme strane... i jedna jedina staza koja krivuda ka vrhu. Jedan jedini put. Istina, do Zatrjebča se sad može i kolima sa druge strane, ali mi planinari te puteve ne brojimo.

Kanjon CijevneLijepo je na svakom ćošku, strme stijene koje sa polazne tačke ne izgledaju tako velike kad prolazite pored njih zasijene svojom veličinom. Posebno me oduševio sam kraj staze. Iz kanjona staza izlazi na mjestu koje je malo izbačeno u odnosu na ostali dio Zatrjebča kao neki prirodni vidikovac. Pogled se otvori i kanjon se vidi kao na dlanu.
Ne moram pisati o ljepoti i čistoti Cijevne. Sa ovog mjesta se može razumjeti zašto je takva. Kad se pogleda u te nepristupačne Albanske krše i planine pokrivene snijegom i samo nasluti netaknuta priroda gdje izvire... sve je jasno. Skoro sam na nekom seminaru u hotelu "Podgorica", na temu očuvanja kanjona Cijevne, slušao predavanje jednog profesora koji je istakao interesantan podatak da baš tom albanskom nepristupačnom kršu dugujemo riblji fond Cijevne. Riba se tokom mrijesta povuče u gornji tok a tamo je bezbjedna jer lovokradice ne mogu da priđu. Nažalost, toliko su "uspješni" da u zadnje vrijeme nema puno toga da se vrati.

Kuca na Zatrjebcu
Moraćemo i mi planinari malo više da se uključimo u očuvanje Cijevne. Možda da lovimo lovokradice i da ih vodimo s nama na planinarenje, na Zatrjebač. Možda i oni na toj visini dobiju malo čistog kiseonika i otrijezne se od ružnih običaja a posle ih vodimo na kačamak. Jedan dan s nama i garantujem da nikad više neće ići protiv prirode!

Kad smo kod kačamaka... Sa vidikovca smo krenuli lijevo u selo. Tu ima: dom, par kuća i kafana. Da ne zaboravim iznad prirodnog vidikovca nalazi se i vještački vidikovac, tj. onaj napravljen čovjekovom rukom. Veliki ozidani plato i na njemu veliki krst. I ako to sve djeluje lijepo i impozantno, više volim ove prirodne vidikovce. Nekako sam tu bliži prirodi.

Na Zatrjebcu pogled ka ProkletijamaKad 40tak umornih planinara praznog stomaka dodje u kafanu "Zatrjebač" možete samo da zamislite kako to ide: zauzimaju se mjesta, spuštaju se ranci, presvlačenje, oblače se suve majice, improvizuju se štrikovi za sušenje mokrih, priča, galama, smijeh... Domaćininu Pašku Ljucoviću nije lako, treba to opslužiti. Ali on je veseo. Ljubazan. Inače su ljudi u ovom selu nekako posebno prijatni. Nije to ono lažno, usiljeno nego od srca, takvi su. Kažu da ljude najbolje opisuje njihov osmjeh. Njihov osmjeh opisuje dobrotu.

Jelo se a bogami i popilo. Polako poče da pada pritisak a i vreva ljudi. Odlučio sam da i ja pređem u horizontalu. Ležao sam tako na livadi pored kafane. Dok me je sunce grijalo ispod šešira sam gledao tu skupinu finih ljudi. Toliko raznolikosti, toliko ćudi sa jednom zajedničkom crtom - ljubav prema prirodi. Izgleda da je to dovoljno. Zaspao sam.Planinarski klub Lisa

Ako ste mislili da sam zahrkao i spavao do sjutra dan - varate se! Taj san je trajao par sekundi. Ko bi normalan prespavao ovakav dan, ovo druženje i ove ljude!? Širili smo se po livadi ispred i oko kafane jedno 2-3 sata. Pritisak se normalizovao i šetnja je mogla da se nastavi. Ali čekaj! - prvo jedna zajedniča fotka sa foto aparatom koji ima autodetektor za osmjehe i bjelopoljce. Al` o tome ću drugi put.

Krenuli smo istim putem nazad. Mada nikad nije isto. Mnogim stazama sam prošao bezbroj puta i nikad nije isto. Za razliku od recimo ulice u mom kraju, vazda je ista, gledam u jednu zgradu godinama nikako da procvjeta!

Delaj CijevnaOko pola 5 smo bili kod kola. Mi smo bili poslednja grupica, oni brži su već pošli, nama se nije žurilo. Zadnje korake smo pravili sve sporije i sporije, ne što smo umorni nego od želje da budemo još malo zajedno... što dan ne traje duže...

Planinar

UPOZORENJE: Sve scene su istinite i svaka Vojova sličnost sa Kemalom je slučajna.

 

 

Planinari u kanjonuVesko Lalovic Caslav Cajo Vujotic Stefan JeremicPoslednji zraci sunca na ProkletijamaProkletije sa mosta na CijevniPolako put kuce