18
Sat, Nov

Putopisi

Na Borakaju može da se zaboravi i zanemari sve, osim života i uživanja. Borakaj je san koji se ostvaruje, melem za izmučenu dušu i ranjeno srce.

Na Borakaju može da se zaboravi i zanemari sve, osim života i uživanja. Borakaj je san koji se ostvaruje, melem za izmučenu dušu i ranjeno srce.

 

Borakaj. Dvorac u peskuKada sam iz Manile krenula na ostrvo Borakaj, o njemu sam znala onoliko koliko je potrebno da se napiše jedna složena rečenica. Znala sam da je rajsko, prelepo i nestvarno.

POSLEDNJI RAJ FILIPINA

Nakon jednog sata, koliko traje let, moje nestrpljenje dostiglo je vrhunac kada je avion počeo da kruži iznad tirkiznog mora i ostrva načičkanog palmama. Ugledala sam neverovatno lep prizor, pravo ostrvo iz bajke. Jedva sam dočekala trenutak kada je mali avion dodirnuo pistu koja se, na sreću Borakaja, nalazi na susednom ostrvu Katitlan.

Čim sam, sišavši s čamca, prvi put zakoračila na ovo ostrvo, znala sam da se dogodila ljubav na prvi pogled: blistavo sunce, toplo more i pesak sitan kao prah, poželeli su mi dobrodošlicu. Bila sam očarana! Već tada mi je postalo jasno da su reči koje se koriste da bi se opisao Borakaj preskromne i da ih nema dovoljno da bi se opisala sva njegova lepota.

79.Borakaj-dolazak sa plovidbeKada sam ostavila prtljag, prepustila sam se uživanju u kasnom doručku, sočnom voću i sveže ceđenim sokovima. A onda sam sela pod palmu, dozvoljavajući prirodnim lepotama da na meni primenjuju svoju magiju.

Za prvi dan boravka na Borakaju, bilo je to sve što mi je bilo potrebno: kvadratni metar peska, koji sam tako važno proglasila svojim!

sonja-reklama

More – najnežniji ljubavnik

81.Borakaj-kad palme njisu granePrimetila sam da pesak ovde nekako posebno sija, ne toliko zbog sunca koliko zbog toga što je skoro beo i sitan kao prah.

Zaronila sam prste u taj prah, a on je nežno počeo da mi golica kožu. Namazavši se uljem za sunčanje, legla sam na sarong, dopustivši sunčevim zracima da ljube moje umorno telo, od glave do pete. Iznad mene, lelujajući se na povetarcu, lenjo su svoj ples igrale vitke lepotice palme. Kroz njihove »raširene prste«, izvirivala je kristalno plava nebeska kapa. Pogledala sam ka moru i predamnom se ukazao prizor kao sa razglednice: savršena mešavina tirkizne i azurno plave boje mora i nebo bez oblaka ljubili su se daleko na horizontu. Omađijana, krenula sam ka kristalno čistom moru koje se mreškalo.
Za mnom, u pesku, ostajali su tragovi stopala, a povetarac se igrao mojom kosom kao nestašni dečak. More je bilo toplo i »meko«. U želji da me oslobodi svih briga koje sam donela sa sobom, prepustila sam mu se u potpunosti. Njegovo milovanje, nežni dodiri i zagrljaji, prijali su duši, mojoj koži i čitavom telu. Tvrdnja da je more najnežniji ljubavnik, pokazala se i ovog puta istinitom.

U daljini čula se graja. Grupa devojaka igrala je odbojku na plaži. Apsolutno su zanemarivale činjenicu da je podne i da sunce tada najviše prži. Nedaleko od njih igrala su se i neka deca. Ludo su se zabavljala klizajući se po plićaku i pesku, na daskama u obliku lista. Njihovu igru, salta, padove i egzibicije, pratio je pravi dečiji zvonki smeh.

Gozba za Dionisa

85a.Borakaj-Plaza u suton

Dok sam uživala u svom ličnom raju, prišao mi je mladić u cvetnom šorcu. Radio je u obližnjem restoranu i sa puno entuzijazma mi je izdeklamovao ceo meni. Pitao je da li sam za neko osveženje i predložio da to bude “Halo, halo”, čuveni koktel od raznog voća, prepečenih oraha, slatkog kukuruza, želea i sitnog leda, prelivenog kokosovim mlekom. Nisam mogla da ga odbijem. I zašto da ne zaokružim ovo savršenstvo sa stilom, pravim ostrvskim koktelom?

KBorakajoketirajući sa zracima toplog sunca koji su mi namigivali kroz palmino lišće, lagano sam gustirala bogovski ukusan koktel. Hladna sadržina koktela u dodiru sa usnama i osušenim grlom, pokazala mi je koliko sam bila žedna. Prosto sam morala da naručim još jedan i još jedan ... i toliko sam ih popila da nisam mogla ni da zamislim da ću te noći i večerati. Tako je bilo sve dok uveče nisam u obližnjem mestašcu videla raskošnu ponudu jela u bezbrojnim restoranima. Raskošnu, jer na Borakaju je kuhinja raznolika, odnosno internacionalna, kao što su to i njegovi gosti. Ona je jednostavno “potpur” kultura - susret istoka i zapada. Ono što se nudilo u restoranima, izgledalo je kao da je spremljeno za samog Dionisa, tako da sam istog trenutka zaboravila koliko sam koktela popila. I probala sam sve te ukusne đakonije.

Ostatku dana sam se neizmerno radovala. Provela sam ga lenčareći na suncu i brčkajući se u toplom moru, kao bronzana boginja. Sve do zalaska sunca imala sam luksuznu »ljubavnu« aferu sa plažom. Odjednom, iz jedne čisto plave nijanse, nebo se pretvorilo u veličanstveni spektar crvene i narandžaste boje. Kako je sunce polako zalazilo, rađao se novi neopisivi spektar boja. Dodiri i nijanse roze i plave boje preplavili su ceo Borakaj, a talasi koji su se valjali ka obali, još više su naglašavali ovaj prirodni vatromet boja. Uskoro, ljubičasti horizont ustupio je mesto noćnom indigo plavom nebu, ukrašenom zvezdicama, tim rupicama na zavesi noći i mesecom boje vanile.

Šetajući te večeri kroz mestašce, upoznala sam još jedan aspekt ovog poslednjeg raja na Filipinima. Sporo sam hodala, prolazeći kraj reda načičkanih prodavnica, klubova, restorana, malih hotela, kafića i diskoteka, smeštenih duž peščane plaže duge 4 km.

Noćni život BorakajaBorakaj. Povratak sa izleta

Borakaj. Tipicni brodic za prevoz turistaLagana večera od najukusnijih morskih plodova, ljuskara i ribe »lapu, lapu«, samo je označila početak novog života na Borakaju - noćnog života, punog egzotike, erotike i muzike različitih pravaca i stilova, koja se čula iza svakog ćoška. Čuo se rege, haus, hip-hop, džez, akustična muzika, latino-džez, sving, bluz, bi-bap, pop i rok. Cela plaža u svoj svojoj dužini bila je veliki plesni podijum, na kome su đuskali i turisti i domaći, pa čak i psi - svako u nekom svom ritmu. Sva tela su plesala non-stop, uvijala su se i pulsirala u ritmu bubnjeva. U nedostatku boljih reči, raspoloženje na celoj plaži moglo bi se opisati kao »kosmička sloboda duše i tela«.

Te noći mi je postalo jasno zbog čega turisti i lokalno stanovništvo izgledaju kao da ih na ostrvo privlači neki magnet. Duh Borakaja je ono što začarava one koji prvi put dođu, a šarmira one koji ponovo dolaze. To je taj magnet koji čini Borakaj onim što jeste, poslednjim rajem Filipina. Na Borakaju može da se zaboravi i zanemari sve, osim života i uživanja. Borakaj je san koji se ostvaruje, melem za izmučenu dušu i ranjeno srce. Život je Borakaj, Borakaj je život, kažu. Jedva sam čekala sutrašnji dan. A on mi je priredio posebno iznenađenje. Oluju i čelično sive oblake iz kojih je lila monsunska kiša, debela kao pozorišna zavesa. Bio je to jedan sasvim drugačiji Borakaj.

Tekst i foto: Sonja Lapatanov